Da li treba ići na godišnjicu mature?
Sinoć sam bio na 35-oj godišnjici mature. Došlo je samo desetak ljudi od četrdeset koliko nas je bilo u odeljenju. Zašto nisu došli ostalih trideset? Bilo je čak i nekoliko profesora koji su se predhodno pripremili i neke su bivše djake stvarno prepoznali a za neke su se pretvarali da ih prepoznaju medjutim i to je za svaku povalu. Došli su pripremljeni da bar donekle znaju s kim progvode to veče. Opet se vraćam na onih naših trideset zašto nisu došli. Oni nisu imali potrebu, želju ili makar obavezu. Kod mene je prelomilo osećanje obaveze. Obaveze prema sebi, drugima koji će doći i zato što eto tako treba. Naravno nisam očekivao tu noć sa nestrpljenjem već sa blagom tremom. Da li ću prepoznati svoje bivše školske drugarice i drugove i da li će oni prepoznati mene? Naravno neke sam prepoznao a neke nisam. Bilo je jako iznenadjuće za mene da su mnogi izgledali starije nego što sam očekivao.
Sedeo sam za stolom sa ljudima sa kojima imam neku preošlost koje se dobrim delim i ne sećam. Postoje samo neki fragmenti sećanja, pomalo nejasni i bledi i nikako ne mogu da se slože u jednu sliku i da stvore neku priču. Posle razmenjenih nekoliko uobičajenih kurtoaznih rečenica uglavnom sam ćutao. Nisam znao šta da pričam. Smeškali smo jedni drugima i razmenjivali poglede koji ništa ne govore.
Pošto smo večerali popili dve tri čaše vina počela je da mi se javlja velika potreba da idem kući. Ubrzo sam to i uradio. Ujutru sam bio pod snažnim utiskom. Prolazile su mi slike svih tih ljudi koje sam nekada poznavao i sada ih više ne poznajem.
Sledeceg dana sam otišao sam na jedan porodični ručak i posle toga sve je bilo po starom. Nisam više razmišljao o predhodnoj večeri.
Da li treba ići na godišnjice mature?
Krenuli su ponovo na svest srpskog čoveka. Svi srbijanci (vazna prim. svi ljudi koji žive u Srbiji su srbijanci a ne samo srbi), su ponovo izloženi veoma agresivnom i beskrupuloznom napadu na svest u cilju da im se skrene pažnja sa nečega što je važno, na nešto što je zapanjujuće glupo i nesvakidašnje. Tako se menja svest ljudi, remeti pravi uvid u realnost što snažno utiče na psihičko stanje svakog čoveka. U momentu kada se donose ključne odluke za Srbiju, da li će se javno odreći Kosova i kako će se uključiti u dalje evropske tokove, običnom narodu se nude skandalozne emisije na TV-u. Zna se da je TV najdostupnija i najjeftinija zabava većine. Počelo je sa serijalom "Farma", gde je odmah ispaljen prvi skandal o pedofiliji. Lako je nadjena osoba koja je to izvela. Sada se samo o tome priča i čita u novinama. Sprema se još jedan serijal "Veliki brat" na drugoj TV, sa vrlo sličnim osobama kao u predhodnom reality show-u i od kojih se takodje očekuju skandali. Ta TV uporno hoće da se predstavi kao moderna televizija, prilagodjena savremenom gradjaninu koji ne pripada proseku u ovoj državi, pa mu nudi malo sofisticiraniji šou u odnosu na predhodni medjutim sa istim ciljem. Ista "stvar" drugo pakovanje.
Te metode smo već videli devedestih godina koje je koristio Miloševićev aparat. One su bile u funkciji ali kratkoročne. Da li i danas isti ljudi rade iste stvari ili novi ljude uče od onih starih ili su stvarno toliko naivni, pokušavajući nešto glupo, zanemarujući činjenicu da je i običan čovek, onaj prosečan, po svemu ili čak i ispod proseka sposobana da prepozna prevaru. Gradjani su medjuvremenu napredovali ali oni koji žele da ih obmanu nisu. To je dobro. Medjutim, nije dobro to da ovi koji zaostaju i dalje imaju moć i nalaze se na takvim mestima da nam uporno zagadjuju svakodnevnicu i ne daju nam mira. To je isto kao kada čistači očiste park ispred zgrade, a ujutru ponovo vidimo kese sa djubretom koje je neko bacio sa terase. Komšije se se sreću, pozdravljaju i pričaju da neko baca sa terase djubre, zgražavaju se nad time a ne mogu da prepoznaju da je to možda baš njihov sagovornik.
Otvorimo oči i pokušajmo da preznamo te dvolične protuve koje nam zagadjuju okolinu i svakodnevnicu i pokušajmo da ih makar ignorišemo. Nećemo reagovati na njihove pokušaje da nas obmanu. Ako ste sigurni ko baca djubre oko vas, više im se ne javljajte i pozdravljajte ih kada ih sretnete. Svaki agresivniji vid borbe može vam se vratiti kao bumerang da ste prekoračili liniju lepog ponašanja pa će vas isti ti oni zagadjivači optužiti a oni i dalje nastaviti krišom da zagadjuju okolinu.
Moramo da prepoznamo protivnika i da se borimo mudrim načinom.
“Šta možemo naučiti od životinja?”
Kultna TV ekisija “Veče sa Lari Kingom” više ne postoji.
Moderan ćovek je danas zavistan od svega i svačega, droge, alkohola, različitih tableta, seksa, televizije, Mc Donalds-a, cigareta, kupovine, odlaska na posao, hrane, Coca Cole, hamburgera, “Opre”, “Veče sa Lari Kingom”, straha da će ih Rusi napasti i ko zna još čega. Kako će se toliki broj amerikanaca odviknuti od toga? Da li će ići na rehabilitaciju?
Naravno kao i svako odvikavanje tako i ovo mora da se obavi postepeno. CNN je nastavio da i dalje reprizira neke emisije koje su bile najzanimljivije. Danas sam gledao jednu.
Došao sam sa porodicom u Austriju na zimovanje. Na televiziji svi programi su na nemačkom jeziku. Jedino je program CNN-a na engleskom tako da nešto mogu i da razumem. Uspeo sam da odgledam deo intervjua koji je Lari King vodio sa jednom američkom neuropsihološkinjom kojoj nisam upamtio ime. Tema je bila “Šta možemo naučiti od životinja?” Ta psihološkinja je govorila kako životinje mogu da međusobno komuniciraju, da se zabavljaju, da imaju smiso za humor, da pevaju, da razmenjuju i pokazuju emocije kao i ljudi. Medjutim mi to sve znamo. Ali ono što bi trebalo da ne znamo ili prosečni amerikanci verovatno ne znaju, jeste da životinje za razliku od ljudi mogu da osete magnetne i elektrićne talase iz okoline, da imaju instikte koji ih vode i štite od opasnosti, kao da imaju moć da predvide katastrofu i da upozoravaju druge u svojoj okolini na to. Navodno kada se desio veliki cunami u Indoneziji i proširio se do Afrike, postoji podatak da je u Šri Lanci poginulo više od dve hiljade ljudi a da nije stradala ni jedna životinja. Životinje su navondo predvidele predstojeću katasrofu i na vreme se sklonile. Da li čovek može da predvidi katastrofu.da to nauči od životinja pa da se na vreme skloni od opasnosti? Medjutim sagovornici su prevideli jedan podatak ili ga nisu u opšte nisu znali da je jedno divlje pleme na jednom indonežanskom ostrvu takodje preživelo razarujuće posledice cunamija. Na vreme su se otišli u brda i spasili svoje živote. Izgleda da je samo civilizovano stanovništvo stradalo. Ako je tako onda se postavlja pitanje, zašto? Da li je i čovek nekada imao iste osobine kao i životinje da oseti različita električna i magnetna zračenja koja emituje zemlja kada se nešto u njenoj utrobi dešava ili kada se zbivaju neka po čoveka ozbiljna pomeranja u atmosferi, zemlji ili vodi? Kako je to pleme koje živi na potpuno primitivnom nivou uspelo da se spasi od katastrofe? Neki sveznalci su tada rekli da ti primitivni ljudi znaju iz iskustva ili iz priča koje prenose usmenim putem da kada se more naglo povuče posle toga dolazi veliki talas koji preplavi kopno i nosi sve pred sobom i sa sobom. Kada su domoroci to videli lako su zaključili da moraju da se sklone i odu brda. Tu sada dolazi ključni momenat. Taj podatak o povlačenju mora i šta posle sledi znali su skoro svi ljudi u u predelu pogodjenom cunamijem. Medjutim nisu se sklonili na vreme. Na Tajlandu je bilo mnogo turista iz Evrope. Mnogi medju njima su takodje znali za taj podatak. Medjutim šta se dogodilo da se na vreme nisu sklonili. Domoroci su to lako i brzo uradili jer nisu imali okolnosti koje su ih sputavale. Bilo je potrebno da vide povlačenje mora, zaključe šta sledi dalje i da odmah odu u brda. Sa sobom nisu nosili nikakve stvari. Sve što ima je potrebno su oni sami lako bi otišli dalje. Sve ostalo što im je potrebno se nalazi oko njih. Civilizovan čovek je opterećen brojnim teškoćama. Tada dolaze do izraza svi oni nezreli mehanizmi odbrane, negacija, intelektualizacija, potiskivanje. Počinje da postavlja sebi različita pitanja i u isto vreme odgovara na njih. Možda to povlačenje mora i nije baš uvod u cunami. Ako i jeste pa neće valjda baš razoriti sve ove kuće i zgrade koje su napravljene od čvrstog metarijala. One ipak nisu kolibe domorodaca i “sigurno” mogu izdržati cunami. Da je to stvarno toliko opasno pa neko bi nas obavestio, došla bi policija ili vojska i evakuisala bi stanovništvo. Zašto u opšte ja da sam preduzimam nešto kad već to ne radi onaj ko je zadužen za to. Sačekaću da dobijem infromacije od neke službe za evakuaciju u slučaju opasnosti. Ja sam ne treba da brinem o tome. Naravno kada se desio zemljotres na Tajlandu odmah je zabeležen i istog časa su sve svetske službe za beleženje pomeranja zemljine kore to registrovale, Naravno te i druge odgovarajuće svetske službe su znale to što su znali oni domoroci i to da dolazi razarajući talas, medjutim niko ništa nije preduzeo. Svi su čekali da to neko drugi uradi. Slušbe drugih zemalja su očekivale da će stanovništvo obavestiti i evakuisati domaće službe dok su ove bile pasivne ili nedovoljno aktivne jer su očekivale ozbiljnije upozorenje sa nekih svetskih značajnijih mesta koja raspolažu sa mnogo više relevantnijih podataka. Ništa se od svega toga nije dogodilo. Narod je čekao i nastradao. Neki su se u tom čekanju i zabavljali. Stajali su na obali gledali povlačnje mora i čekali cunami. To se desilo i domaćem stanovništvu i turistima. Čekajući da neko drugi odluči šta treba da urade mnogi ljudi su nestali u razarajućem talasu.
Domoroci su sami odlučivali šta da rade i spasili svoje živote. Životinje su to isto uradile. Da li su imale ranije iskustvo pa su znale šta da rade ili su imale genetski zapis odnosno instikt ili su stvarno osetile neka zračenja koja su ih upućivala šta dalje da rade ko to zna, medjutim životinje su se spasile od cunamija. Kako životinje razlikuju te rarličite talase? Kada se javi zemljotres na nekom ostrvu to znači da je sledeća opasnost cunami i da životinje treba da beže u više predele. Medjutim kada se takodje javi zemljotrees može doći i do erpucije vulkana, onda je logično da životinje treba da se sklanjaju u niže predele gde lava ne može da dodje.
Kako one to razlikuju i znaju šta treba da rade? Kada razmišljam o ovome sećanja me vode u prošlost. Znam da su se stariji ljudi vrlo često oslanjali na znake u prirodi ili u svom telu i uglavnom pogadjali meteorološka zbivanja. Na primer moj deda je govorio ako obalci dolaze iz Zemuna biće jaka kiša ili oluja. To se procenjivalo po boji i gustini oblaka. Ako je vreme “teško”, ako se osećaš slabo, malaksalo i spava ti se, teško dišeš i znojiš se a napolju je jako toplo to znači da će padati kiša. Ako te leti boli glava ili čeoni sinusi, padaće kiša a ako je zima padaće sneg. Stari ljudi su govorili “nešto mi je mutno u glavi, biće neko nevreme”, ili “boli me koleno sigurno će padati kiša”. Pa zar to nisu reakcije na neka zbivanja u atmosferi iči različita magnetna, električna ili ko zna kakva zračenja? Nekada ljudi nisu toliko ginuli od poplava, odrona zemlje, zemljotresa. Zna su li gde treba graditi kuće i kako treba graditi kuće. Izbegavali su blizinu reka koje mogu da ih poplave, nisu gradili kuće na terenima koji nestabilni, a ako je područje trusno kao u Japanu birali su materijale od koji će graditi kuče otporne na rušenje. Japancu su gradili svoje kuće od drveta i niske, bez materijala koji bi bili opasni za onog ko živi u toj kuči ako bi ona krenula da se ruši.
Današnji čovek se ne oslanja na tradiciju, svoje znanje, instikte i osećaje. On čeka UPUSTVA. Ta upustva dolaze od institucija koje su zadužene za odredjene oblasti života ljudi. Čovek ne sme ništa sam da preduzima. Iako je ugrožen on mora da čeka jer će ga odredjena služba spasiti i skloniti iz opasnog područja. Tako mi danas gledamo na televiziji ljude koji u poplavljenim mestima sede na krovovima svojih kuća i čekaju da ih odredjena spasilačka služba spasi. Rečeno im je da je to bolje nego da kada su videli da će biti u opasnosti sami napuste ugroženo podrućje. Poplave ne nastaju odjednom već u nekom vremenu koje je obično dovoljno da čovek nešto uadi za sebe. Sada dolazi do izražaja još jedan veliki problem civilizovanog čoveka. Kako ostaviti sve to što poseduje, sve te stvari koje je kupio?. Kako sve to poneti sa sobom? Kako sve to napustiti i otići? Dok traži odgovore na ta pitanja vreme brzo prolazi i čovek postaje zarobljenik sopstvenih slabosti. E sada nastaje dilema jer niko ga nije upozorio da treba da se skloni.Poplava je samo okolnost ali ne i pravi razlog zašto je neko strado.
Pre nekoliko nedelja rano ujutru u Beogradu se osetio jak zemljotres. Moj krevet je toliko podrhtavao tako da sam se probudio i istog trenutka shvatio o čemu se radi. Otrčao sam do dečlje sobe da ih probudim. Moje obe ćerke su spavale mirno jer nisu ništa osetile. U sobi moje mlađe ćerke, na njenom krevetu je ležala mačka. Ona je takođe spavala dubokim snom. Kada sam ugledao mačku prvo što mi je palo na pamet jeste pa zar nije trebalo da se ona prva probudi i da nas sve upozori na zemljotres. Šta se desilo sa njenim instiktima, da oseti električne i magnetne talase koje izaziva pomeranje zemljine kore? Šta se dogodilo sa mačkinim čulima? Moje ćerke i mačka su izgledale potpuno mirno, sigurno i ušuškano, Njihova čula i recepturi za opasnpost nisu bili u funkciji. Ta “obaveza”, registrovanje opasnosti i donošenje odluka šta raditi dalje je prenesena na roditelje.
Da li treba učiti od životinja ono što smo već nekada znali? Možda je dovoljno pronaći i probuditi u sebi sposobnosti i čula koja je priroda podelila svim živim bićima. U surovom svetu preživljavanja svako živo biće ima iste šanse da izbegne opasnost. Od toga koliko razvijamo te sposobnosti zavisi i koliko ćemo biti sposobni da brinemo o sebi.
Životinje spašavaju svoj život tako što se oslanju na instikt. U surovim okolnistima preživljavanja koje nudi priroda i život u njoj, na isti način reaguju i ljudi u primitivnim plemenima i prate svoje instikte.
Šta mi možemo naučiti od životinja? Sve to smo nekada i sami znali ali smo to negde usput izgubili. Opijeni svojom superiornošću u odnosu na ostala živa bića ljudi su se menjali ne u skaladu sa promena u prirodi u kojoj su i nastali već su se menjali u skladu sa svojim potrebama koje su vremenom postale ljudske slabosti. Te slabosti su modernom čoveku postale opterećenje za koje nema rešenje. Mnoge potrebe danas postaju bolesti. Potreba za uzimanjem hrane danas je postala strast koja je uzrok brojnih bolesti, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i sl. Potreba za održanjem vrste danas je postrala potreba modernog čoveka za dokazivanjem, dobijanjem ljubavi i pažnje a posledica je promiskuitetno ponašenje koje je obavezno povezano sa različitim bolestima kao što je SIDA, hepatitis C i dr. Nagon za dokazivanjem, postao je izvor svremenog mačo društva gde nema mesta za slabe, spore i nedovoljno dobre ali niti za one koji ne žele da se dokazuju.
Nagoni i instikti modernog čoveka su se deformisali i postali nešto drugo. Čovek je promenio sebe, On više nije proizvod prirode već sopstveni proizvod a tu stvaralačku ulogu mu niko nije dodelio.
