Vaspitavanje dece je česta tema u svokdnevnim razgovorima. Postoji uvreženo mišljenje da svaku grešku koju deca naprave treba sankcionisati nekom kaznom. Te kazne za ista “nedela” vremenom su se menjale. U ne tako davnoj prošlosti decu su vrlo često kažnjavali batinama i to i kod kuće i u školi. Fizičko kažnjavanje je vremenom zabranjeno i deca su dobijala nove kazne koje su se formulisale kao uskraćivanje. Kod nas su deca obično kažnjavana tako što im je uskraćivana sloboda kretanja pa se deci npr zabranjivalo da izlaze iz kuće na neko vreme, u drugoj sredini npr Engleska, je za nestašluk deci uskraćivana hrana. Tako da je dete koje je bilo kažnjeno moralo da ide na spavanje bez večere. Kazne su vremenom menjale formu ali su se i dalje uglavnom odnosile na lišavanje, uglavnom na uskraćivanje nekih zadovoljstava. Smanjivan je ili ukidan džeparac, zabrana gledanja televizije, ograničavanje igranja igrica na Play Stationu ili kompijjuteru da bi danas jedna on najvećih kazni bilo ukidanje pristupa kompijuteru i korišćenje nekog od sajtova socijalne mreže, Facebook, Twiter, My space. . .
Da li kazna postiže cilj?
Vrlo često smo čuli da kada neko priča o svom detinjstvu kaže: “Više sam voleo da dobijem batine kada nešto pogrešim nego da mi drže pridike.” Batine je bio otvoren vid agresije i potpuno jasan i konkretak dogadjaj. Kazna koja prati prekršaj. Ne zbunjuje dete. Naravno da se ne zalažem da se deca kažnjavaju batinama, ali one su vrlo jasna i negde očekivana posledica ako dete učini grešku. Ako je dete kažnjeno lišavanjem od zadovoljstva to takodje može izgledati da je jasno šta time treba da se postigne. Medjutim nije tako. Lišavanje je u stvari pasivna agresija. Pasivna agresija radja bes i ljutnju kod onoga kome je upućena. Bes i ljutnja takdoje podsiču na aktivno pražnjenje i otvorenu agresiju ali pošto je i to najčešće osujećeno, ta energija se transformiše ponovo u neki od oblika pasivne agresije koja lišava agresora zadovoljstva da računa na angažovanje, samoinicijativu, zalaganje i požrtvovanje deteta. Dete koje je kažnjeno postaje mirnije, želi da se manje eksponira i smanji pažnju roditelja na sebe. Tada se posledično dete ponaša tako da su mu sve aktivnosti smanjene, obuzdava radoznalost, smanjuje interesovanja. Dete je mirnije i sve to u cilju ne da pokaže da ga je kazna promenila već da ne zasluži novu kaznu. To nije bio cilj kažnjavanja. Cilj kazne je da dete promeni svoje ponašanje u željenom smislu. Medjutim sama kazna ne šalje takvu poruku. Kada se kazna izrekne ona je direktno vezna i uslovljena predhodno načinjem prekršajem. Ona je posledica prekršaja. Kazna ne pretpostavlja pozitvan i željeni efekat, već podrazumeva samo patnju.
Kazna
Kada dete prvi put svesno doživljava otvoreno kažnjavanje za nešto što je učinilo? Prva kazna u životu se izriče kada dete kaže NEĆU. To je trenutak kada dete želi da pokaže da je svesno sebe, svog jedinstvenog postojanja, svojih želja i potreba. Umesto da taj važan trenutak bude slavljen kao važan momenat za dete, roditelj odmah sankcioniše to ponašanje i kažnjava dete. Ta kazna ne potiče iz potrebe da dete bude bolje već iz straha roditelja da neće više imatu kontrolu nad svojim detetom. Gubitak te kontrole deluje veoma frustrirajuće na roditelje jer se tada javlja pretnja da oni više neće biti važni onoliko koliko su bili do tada. Do tada je dete bilo potpuno zavisno od njih. Oni su odlučivali o svemu što je vezano za njihovo dete. Kada će detetu dati hranu, koliko će hrane dati, kada će dete da spava, kada će da se igra. Sve potrebe deteta zadovoljava roditelj. Dečiji život zavisi od volje drugog čoveka. To je najveća moć jednog čoveka nad drugim. Prvo NEĆU koje dete izgovori najveća je pretnja da će ta moć nestati. Čovek nije toliko svesno biće da se lako odrekne te moći. Želi da zadrži tu privilegiju po svaku cenu. Tu cenu uvek plati dete. Vremenom kako dete raste i njegova svest postaje jača, moć roditelja sve više slabi. Medjutim roditelj se nikada ne odriče te moći. Ona zauvek postoji u nekom rudimentiranom obliku. Iz ovoga sledi da kažnjavanje deteta ima za cilj da svaki pokušaj deteta da uradi nešto što po kriterijumima roditelja nije dobro, bude vraćeno u zavistan položaj. Što su kazne veće i drastičnije to je veći pritisak na dete da se vrati nazad i regredira. Zavisno od represije usporava se i samostalnost deteta. Nivo samostalnosti je osnov za razvoj osećanja samopoštovanja, samokontrole i samopouzdanja. Zavisnost uslovljava nizak nivo svih ovih osećanja. Pasivna agresija roditelja razvija osećanje zavisnosti kod deteta. Otvorena agresija roditelja i snažan pritisak koji ona proizvodi prisiljava dete da regredira na najniži nivo kada se odriče svog identiteta i identifikuje se sa roditeljom agresorom tako da jednog dana i samo postaje agresor. Zavisno dete je zaustavljeno u razvoju svoje samostalnosti koja je dostigla dozvoljeni nivo, dozvoljen od strane roditelja. Taj stepen samostalnosti je takav da ne pobudjuje anksioznost kod roditelja da će izgubiti moć. Kažnjavanje dece ima samo jedan cilj, da se održi moć roditelja.
Nagrada
Ako isključimo kaznu kao vaspitnu meru i “prekršaj” ne kažnjavamo, onda nam kao mogućnost da vasptavamo dete, ostaje nagradjivanje.
Nepoželjeno ponašanje se niti sankcioniše i niti nagradjuje. U tom slučaju roditelj ne nagradjuje svoje dete. Neko može reći da je odsustvo nagrade takodje mera koja podrazumeva lišavanje. Medjutim nije tako. Nagrada je posledica dobrog ponašanja. Posledica neželjenog ponašanja je NIŠTA. Ništa oznažava prazninu, jedan veliki prazan prostor. Ljudsko biće je stvaralačko biće, radoznalo, ima potrebu da saznaje i aktivno koristi svoje znanje u nekom stvaralačkom procesu. Praznina stvara kod čoveka napetost i potrebu da je popuni nečim. Svaku priliku da dobije nagradu čovek, pa i dete, će uvek pokušati da iskoristi. Učiniće sve da dobije tu nagradu. Na taj način društveno neprihvatljivo ponašanje više nema smisla jer donosi NIŠTA. To NIŠTA niko ne želi.
Ponašanje koje je poželjno se nagradjuje. Nagrada je stimulativna. Nagradjena osoba oseća zadovoljstvo, poštovanje i samopoštovanje. Zadovoljstvo pojačava osećanje postojanja, samostalnosti i nezavisnosti. Sve ovo ima jak stumilativni efekat i stvara potrebu da se taj osećaj ponovi a to obezbedjuje poželjno ponašanje koje okolina odobrava.
Kakve nagrade mogu biti? Nagrada može imati različite oblike. Materjalna nagrada, emocionalna nagrada i socijalna nagrada, priznanje. Sve ove nagrade izazivaju zadovoljstvo kod onih koji je dobijaju. Medjutim ipak se razlikuje efekat različitih nagrada. Materijalne nagrade postižu veoma snažan efekat zadovoljstva ali je toj osećaj najkraćeg trajanja. Ostale vrste nagrada imaju slabiji efekat ali su znatno dužeg trajanja. Emocionalne i socijalne nagrade postižu dugotrajne ili trajne pozitivne rezultate. Sa njima se postiže cilj da dete zadrži poželjno ponašanje.
Neko može da kaže da nagrade ne mogu da se daju svima, već samo onima koji su najbolji. Svaki čovek ima nagon i potrebu da bude najbolji u nečemu ili nekada, tako da svako ima mogućnost u nekom momentu zasluži nagradu.
Medjutim dete u porodici nema veliku konkurenciju da bi bilo u kompeticiji koja umanjuje šansu da dobije nagradu. U situaciji kada ima više dece u porodici svako dete je ima istu mogućnost da dobije nagradu jer je dovoljno da odgovori zahtevima okoline. Zahtev okoline se odnosi na ponašanje koje ne remeti socijalnu homeostazu okruženja. Svako ponašanje koje dovodi do disbalansa životne sredine je nepoželjno. Poželjno ponašanje pojedinca obezbedjuje sigurnost drugog pojedinca i zajednice i treba biti nagradjeno da bi se stimulisalo njegovo održavanje. Sa ekonomskog aspekta nagradjivanje je skuplje od kažnjavanja. Kažnjavanje kao oblik vaspitanja ili obezbedjivanja socijalne homeostaze je jeftino ili najčešće besplatno. Kaznjavanje je i karakteristično za siromašne sredine. Što je društvo siromašnije to su kazne represivnije. Bogata društva uvidjaju besmislenost i apsurdnost kazne. U ekonomski moćnijim sredinama nagradjivanje kao mera vaspitanja i obezbedjivanja socijlne homeostaze je prihvatljivija. Medjutim siromašne sredine mogu da koriste druge oblike nagradjivanja koje su efikasnije od materijalnog. To su emocionalne i socijalne nagrade. Pružanje ljubavi, pažnje, naklonost, uvažavanje, priznanje. To su nagrade koje traju i podstiču svaku osobu da to da ih ponovo zasluži.
Osećaj zadovoljstva koji obezbedjuje nagrada ima stimulativni efekat za razliku od osećanja besa, ljutnje i ugroženosti koje izaziva repersivna moć kazne.
